Tekst iz knjige Život bez kompromisa za umetnost i mir, urednica Amra Latifić, Fondacija Jelena Šantić Beograd 2022.

U nesrećnim događajima nije bilo nijedne prave političke akcije koja bi pokušala da zaustavi užas rata. Volonteri Grupe Most216 koji su dolazili u Pakrac od aprila 1994. godine, želeli su da pomognu deci i odraslima da prebole ratne traume, da i posle svega sačuvaju osnovne životne vrednosti, da se razumeju različitosti i da tolerancija bude princip života. Svaki grad ima svoju istoriju, sudbinu i nosi neko posebno znamenje. Pakrac, grad u Zapadnoj Slavoniji, postao je tragična paradigma od početka sukoba između Srba i Hrvata 1991. godine. Podatak da je Zapadna Slavonija u ovom veku pripadala Austrougarskoj, Kraljevini Jugoslaviji, Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, SR Jugoslaviji, RS Krajini i Republici Hrvatskoj, dovoljno govori o tome da su ti prostori na istorijskoj vetrometini. Do pucanja marta 1991. godine, Pakrac je bio idiličan barokni grad sa oko 27.000 stanovnika. Bio je poznat po pravoslavnoj Eparhijskoj crkvi iz XVII veka u čijoj su se biblioteci čuvale brojne stare i retke knjige. Većinsko stanovništvo bilo je srpskog porekla, a mešanih brakova 33 odsto. Pakračani su se ponosili velikim brojem različitih nacija: Srbi, Hrvati, Slovaci, Italijani, Mađari, Česi i mnogi drugi – 215 Republika, Beograd, god. VII, br. 119–120, 1–31. jul 1995, str. 11–12. 216

Grupa Most je bila formirana 1993. u okviru Centra za antiratnu akciju u Beogradu kojim je rukovodila Vesna Pešić, sociološkinja i kasnije predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS). Jelena je vodila Projekat Pakrac u okviru Grupe Most. U razgovoru sa žiteljima Pakraca, zima 1995. Jelena Santic.indd 124 5/12/2021 3:02:11 PM 125 vekovima su zajedno živeli na tim prostorima. Masovna nacionalistička histerija devedesetih godina zahvatila je i ovaj inače miran grad. Ljude su nacionalno izdiferencirali oni kojima je rat bio izgovor i potreba. Krivicu za početak sukoba jedni prebacuju „na one druge”. U tim dramatičnim trenucima, retki su bili realisti koji su mogli sagledati konsekvence „nacionalnog ponosa”. Kako je počelo Različita su tumačenja događaja u Pakracu početkom marta 1991. godine. Jedni kažu da im je rečeno da će „sve biti gotovo za dva do tri dana”. Nikada se više nisu vratili kući. Drugi su bili potpuno zatečeni, treći kažu da su ih „ustaše” napale, četvrti da su Srbi skinuli hrvatsku zastavu i da su uzurpirali miliciju, peti svedoci tvrde da je izveden napad hrvatske policije na ceo srpski narod, šesti da Srbima ništa nije falilo jer su bili većinski narod i da su držali sve položaje, sedmi da je HDZ naoružala samo svoje, osmi da je JNA naoružala sve strane, deveti tvrde… Pandorina kutija je otvorena.

U nesrećnim događajima nije bilo nijedne prave političke akcije koja bi pokušala da zaustavi užas rata. Naprotiv, sve strane u sukobu srljale su tamo gde je, očigledno, već ranije bilo zacrtano. Avgusta 1991. godine definitivno počinje rat na tlu bivše Jugoslavije. U Beogradu, na sastanku, Zapadnim Slavoncima se otvoreno kaže da su predviđeni za asimilaciju i preseljenje u Istočnu Slavoniju. Veljko Džakula217 i Dušan Ećimović218 shvataju težinu tuđih odluka i pružaju otpor. Ipak, u novembru i decembru 1991. godine dolazi do masovnog iseljavanja iz sela Zapadne Slavonije sa većinskim srpskim stanovništvom. Za sobom su ostavili potpuno prazna oko 180 sela, koja su spaljena posle šest meseci. Svedoci tvrde da ih je iselila srpska vojska. Tajne više nema, ali ove događaje još uvek pokriva mutan zastor istorije. Reke srpskih izbeglica dolaze u Istočnu Slavoniju, Baranju i Srbiju. U isto vreme, stanovnici hrvatske nacionalnosti napuštaju svoja sela koja su ostala pod kontrolom srpskih snaga. U februaru 1992. godine na tim prostorima zaustavljeno je pucanje. Zapadna Slavonija dolazi pod zaštitu UNPROFOR-a i dobija naziv Zapadni sektor. Pakrac ostaje podeljen grad. Dve trećine ostaje u Hrvatskoj, a jedna trećina grada i okolna sela su pod kontrolom srpskih snaga. Jedni imaju vodu, drugi struju. Život se teško vraća na prvu liniju fronta. U srpskom delu Pakraca ostalo je 9.500 stanovnika, od kojih je polovina izbeglica, koji su čekali da se vrate u svoja sela. Težak život je potcrtavala činjenica da su sve vitalne funkcije grada ostale na hrvatskoj strani. U isto vreme počinje i politička polarizacija među Srbima Zapadne Slavonije: linija koja nije želela nikakve razgovore niti kontakte sa „drugom stranom”, i realistička linija koja je shvatala da je izolacija najgora varijanta za Srbe na tim prostorima. Ovi drugi su želeli da se poštuje Vensov plan i da se time pokuša normalizacija stanja za civilno stanovništvo. 217 Veljko Džakula se zalagao za mirno rešenje: potpisnik je tajnog Daruvarskog sporazuma za normalizaciju odnosa Zapadnog sektora (strane Zapadne Slavonije pod kontrolom Srba) sa Hrvatskom. Zbog toga je bio uhapšen u Beogradu, zatvoren u Glini i proglašen izdajnikom Krajine.

Daruvarski sporazum početkom 1993. godine trebalo je da etapno reši puštanje u rad vitalnih funkcija za ceo grad Pakrac: voda, struja, auto-put Beograd–Zagreb. Obe strane su bile zainteresovane za taj dogovor, koji je trebalo da stanovnicima oba dela Pakraca donese bolji i normalniji život. Potpisnici sa srpske strane, Veljko Džakula, Dušan Ećimović i Mladen Kulić,219 bivaju okarakterisani kao izdajnici i dospevaju u zatvor u Glini. U februaru 1994. godine Veljko Džakula, posle intervjua na NTV Studiju B, u Beogradu, biva kidnapovan u odveden u Knin. Ovo su samo neki detalji dramatične situacije koja je vladala Pakracom. Naizgled, ništa posebno nije remetilo život na prvoj liniji fronta. Samo je uvek lebdelo jedno pitanje: ŠTA ĆE BITI SA NAMA? DA LI SMO PRODANI? Težnja za normalnim životom U Pakracu, januara 1994. godine počinje rad Grupe Most iz Beograda, koja se bavila nenasilnim rešavanjem sukoba. Na osnovu analize psihosocijalnog stanja stanovništva u Pakracu, napravljen je plan za resocijalizaciju i revitalizaciju ovog prostora. Svi ekonomski resursi i važni komunalni objekti ostali su sa hrvatske strane. Gavrinica (srpski deo Pakraca) imala je improvizovanu školu; neugledna ambulanta i nedostatak medicinskog osoblja nisu davali pravu pomoć stanovništvu. Veliki nedostatak je bio u visokostručnim kadrovima: nedostajali su nastavnici, lekari, farmaceuti, veterinari… Ratna razaranja i neizvesnost ostavili su traume na decu i odrasle. U veoma teškim uslovima života stanovnici su morali da se bore s egzistencijalnim problemima. Primetna je bila povećana agresivnost, sumnjičavost, nepoverenje i depresija. Kod dece i omladine očitovao se optimizam i želja za životom, kao kod druge dece na svetu. Gavrinicom i po okolnim selima, kao senke, promicale su žene u crnini. Osećale su se usamljene i nepotrebne posle gubitaka svojih najbližih. Ipak, roditelji su se odricali svega da bi školovali decu u Beogradu, Subotici, Kragujevcu, Banja Luci… Često se razgovaralo o susedima Hrvatima. Ceo dijapazon odnosa se mogao tom prilikom čuti. Negacije zajedničke budućnosti bilo je najmanje, jer starosedeoci Zapadne Slavonije nisu bili ekstremni: u te krajeve ovaj specijalitet je uvezen sa strane. Ipak, deo ljudi je govorio o apsolutnoj nemogućnosti zajedničkog življenja. Sumnjičavi su vrteli glavom i pokušavali da vide nešto što i dalje spaja nekadašnje susede. Tolerantniji stanovnici sećali su se lepog zajedničkog života i žalili za njim. Tu se javljao pozitivan znak o mogućnostima pomirenja.

Volonteri Grupe Most, koji su dolazili u Pakrac od 1994. godine, želeli su da pomognu deci i odraslima da prebole ratne traume, da i posle svega sačuvaju osnovne životne vrednosti, da se razumeju različitosti i da tolerancija bude princip života. Sanja Stanišić je organizovala psihološke radionice, Branka Nenadović je pomogla oformljenje kaligrafske i poetske radionice, Ištvan Kaloci i Sonja Rosić su decu podučavali slikarskim veštinama. Sonja je u isto vreme počela žene učiti tkanju. Tanja220 i Erik221 su pravili predmete od gline, Marijana Petrović je učila decu i omladinu kako se pravi lutkarsko pozorište. Filip Koleman je držao časove engleskog jezika za decu i odrasle. Novinar iz Beograda Toma Trbojević profesionalno je pomagao Radio Zapadne Slavonije. Volonteri su organizovali štrikanje i prodaju džempera u Beogradu. Takođe su štrikane stvari prodavali u butiku za bebe „Plus” u Beogradu. Na beogradskoj pijaci Kalenić prodavane su pečurke i čaj iz pakračkog kraja. Za škole u pakračkoj opštini nabavljeni su: dnevnici, oprema za likovno obrazovanje, lopte i rekviziti za fizičko vaspitanje, udžbenici, audio-kasete, sveske, blokovi… Za biblioteku je prikupljeno oko 600 knjiga, sportske patike, čizmice… Preko mirovne organizacije iz Holandije za stanovnike je nabavljeno seme za proletnju setvu. Francuzi su pomogli da se kupi šest inkubatora za piliće. Počelo je stvaranje Kuće druženja koja je trebalo da bude baza za volonterski rad u Pakracu. Do tada, volonteri su predano radili u kontejneru koji je dobijen od Ujedinjenih nacija. Kupljeno je šest profesionalnih šahovskih kompleta za Šahovski klub. U Pakrac je stigao i televizor sa video-filmovima za edukativne projekcije. Planirani su foto-laboratorija, seminari, predavanja, disko-klub i druge aktivnosti. Internacionalni volonteri radili su sa obe strane Pakraca. Družili su se i sarađivali sa volonterima Mosta. Kultura mira kroz druženje spajala je volontere svih strana. U jesen 1994. godine talentovani članovi poetske radionice napravili su u prirodi priredbu antiratne poezije. Planovi su se razvijali i postojala je lepa perspektiva da se svi problemi mirno počnu rešavati. Bar je to želela većina stanovnika Pakraca.

Došao je 1. maj 1995. Nova stradanja Akcija hrvatskih policijskih i vojnih snaga nazvana „Blesak”, započeta je 1. maja 1995. u 5.30 h na prostoru Zapadne Slavonije koja je bila pod kontrolom Republike Srpske Krajine. U nastalom haosu 1. maja, masa muškaraca, žena i dece pokušavala je da se spase bekstvom preko mosta, u Bosnu. Avioni su gađali civile. Svedoci iz Nove Varoši222 kažu da je bila sreća ostati živ. Bežali su preko leševa koji su svuda ležali razbacani. Strah i panika su potpuno ovladali. Most na Savi, kao jedini izlaz iz pakla prema Gradiški, bio je zatvoren jedno vreme odlukom vlasti Radovana Karadžića. Evakuišu se samo Okučani i okolna sela. U okruženju ostaje oko 5.000 Pakračana od kojih 1.200 dece. Među njima je i volonter Mosta Branka Nenadović. Svi su u skloništima i čekaju razrešenje. Posle granatiranja Zagreba, Siska i Karlovca od strane vojske RSK, nastala je još dramatičnija kriza. Odluku o životima okruženih Pakračana morali su doneti potpukovnik Stevo Harambašić, predsednik Izvršnog saveta Opštine Pakrac Obrad Ivanović i potpredsednik Skupštine Opštine Miroslav Grozdanić. Predaja je bila jedino rešenje da se izbegnu dalje žrtve. Džakula, Ivanović i Harambašić bivaju uhapšeni a zatim pušteni. Posle 36 časova granatiranja, bombardovanja, tenkovskih napada, sa pešadijom od oko 17.500 vojnika i policajaca, Hrvatska je preuzela kontrolu nad celim prostorom od Okučana do Pakraca. Hrvatska policija i vojska pretražuju kuće. Oduzima se oružje, traktori, kola i novac. Muškarce odvode u zatvore u Varaždinu, Bjelovaru, Zagrebu, Požegi. Iskustva iz zatočeništva su različita, od korektnog do okrutnog. 222 Nova Varoš – mesto između Okučana i Nove Gradiške.

Aktivisti antiratne kampanje iz Zagreba223 organizuju kancelariju za zaštitu ljudskih prava. Redovi zainteresovanih građana su veliki. Aktivisti daju informacije o mogućnostima dobijanja hrvatskih dokumenata i daju i druge savete za zaštitu. Od 6. maja počinje iseljavanje stanovništva srpske nacionalnosti. Žene, deca i stari odlaze put Bosne u neizvesnost. Spasavanje života je ponovo u egzilu. Sablasno deluju kolone autobusa, traktora i automobila sa ljudima koji ne znaju gde će. Neki su neodlučni a neki odlučuju da ostanu i prime hrvatska dokumenta. Hrvatska policija, uglavnom iz Rijeke, čuva preostale stanovnike Gavrinice i okolnih sela. Ipak se neki hrvatski ekstremisti probijaju i prete preostalom stanovništvu. Revanšizam je najlošiji oblik za rešavanje problema. To unosi dalju pometnju, stanovništvo se i dalje iseljava. Veljko Džakula, Obrad Ivanović, Miroslav Grozdanić i Stevan Harambašić – jedini od rukovodstva ostaju u Pakracu da se bore za svakog građanina. Čekaju i brinu o onima koji su još uvek u zatvoru. Džakula, nekada osuđivan kao izdajnik Srba, danas je čovek koji čvrsto stoji s tezom da Srbi treba da žive tamo gde su rođeni i gde su im kuće. Ostali vojni i civilni rukovodioci, odgovorni za Zapadnu Slavoniju, sede bezbedno u Kninu i Beogradu. Gavrinica i okolna sela se prazne. Hrvatska vlast proklamuje aboliciju za sve u zatvorima sem za osumnjičene za ratne zločine. Srbi se pozivaju da se vrate u Zapadnu Slavoniju. U Bosni je stanje teško, humanitarna pomoć ne stiže do izbeglih iz Zapadne Slavonije. Karadžić za svoju armiju mobiliše izmučene ljude. Iseljeno stanovništvo beži iz Bosne i ide u Istočnu Slavoniju. Srbija zatvara vrata izbeglicama iz Okučana i Pakraca: za njih je rezervisana prva linija fronta. Naseljavaju se stare, oronule kuće u Bapskoj, Šarengradu, Tenji, Jankovcima, Markušici… Jedina svetla tačka za izbeglice je Srbija, pošto tamo nema rata. Ilegalno, kroz šume, ispod mostova, preko reka, provlače se mahom žene i deca da bi stigli u „obećanu zemlju”. Čeka ih razočaranje – bez posla, stana, novaca. Iz Bapske u Istočnoj Slavoniji isterana je poslednja grupa od 83 Hrvata, koji su ostali i posle rata 1991. godine. Očajni, ljudi se javljaju za povratak u Zapadnu Slavoniju. Volonteri Grupe Most pomažu u pronalaženju poginulih, ranjenih, zarobljenih u Hrvatskoj. Prave se kontakti za rasute porodice i prenose poruke. Šalje se humanitarna pomoć. Podržavaju se ljudi da izdrže nedaće, traži smeštaj za porodice. Solidarnost sa ovim ljudima preko je potrebna. Ostaje još jedna tamna, nerazjašnjena mrlja iza ovih tragičnih događaja. Obelodanjeno je u štampi da su civilno i vojno rukovodstvo u Kninu i glavni vojni zapovednik Zapadne Slavonije bili obavešteni o napadu hrvatskih snaga; dato je osam časova za izvlačenje žena.

Među osnivačima i brojnim saradnicima Antiratne kampanje Hrvatske (ARK), formirane 1991. godine u cilju sprečavanja rata i nasilja, radi izgradnje kulture mira, uspostavljanja ljudskih i ženskih prava i medijskih sloboda, bili su i Vesna Teršelič, Goran Božičević, Katarina Kruhonja, Vanja Nikolić, Vojko Ivica, Aida Bagić, Igor i Mirjana Galo, Vesna Kesić i drugi sa kojima je Jelena intenzivno sarađivala. ARK je izrastao u mrežu od 25 nevladinih, nestranačkih i neprofitabilnih organizacija. Niko kompetentan nije demantovao ove informacije. Stradali su civili, a Džakula, Ivanović i Harambašić su bili jedini koji su brinuli o onima koji su ostali. Čekali su da se neko i vrati. Šta će biti sutra? Budućnost je potpuno neizvesna na prostoru bivše Jugoslavije. Računa se da je 4.500.000 osoba raseljeno u ratu od 1991. godine do danas. U poslednjem egzodusu od 1. maja 17.500 izbeglica iz Zapadne Slavonije raseljeno je po prostorima Bosne, Istočne Slavonije, Srbije i Crne Gore. Ovi nesrećni ljudi žive u kućama nekih osoba koji su takođe u ratnoj nesreći izbegli ili oterani. Vlasti Krajine nemaju sredstava da obezbede stanovništvo. Najnovija mobilizacija pokazuje da nema sistematskog rešenja za izbeglice. Oni su ponovo žrtve. U Bosni i dalje bukti rat; Zapadni Slavonci su u mišolovci. U suštini, sve izbeglice žele da se vrate svojim kućama. Često se čuje da im je svejedno koja se zastava vije. Humani pogled na svet kazuje da svi treba da se vrate odakle su izbegli. A šta vlasti na tim prostorima rade? Kako se ponaša stanovništvo koje se vraća? Kako ih prihvataju oni koji su ostali? Pomirenje je vrhunac tolerancije i ideal ljudi dobre volje; uvek postoje ljudi koji slede tu viziju, i ma koliko ona bila daleka, unosi nešto optimizma u više nego sumornu sliku sveta.