Hrabra, dosledna, uporna, lepa, elegantna, prkosna, iskrena, nepredvidiva, hirovita, nežna, odana, mudra, empatična… Neodoljiva i nemoguća. Sve to, odjednom, i u svakom trenutku bila je Jelena.
Bili smo prijatelji. Nije bilo lako zaslužiti taj status, još ga je teže bilo održati. Zbog toga i danas osećam ponos. „Ispit“ se polagao svaki dan. Svakim postupkom i u svakom trenutku trebalo je zadovoljiti visoka očekivanja koja je Jelena postavljala samim svojim prisustvom i primerom. Akcija i samo akcija, uprkos neuspehu, uprkos porazu, uprkos teškoćama i bez prava na predah. Ako je to mogla Jelena, onda smo to morali i mi pored nje. I danas, u trenucima kad zastanem i oklevam kao da me odnekud preseče Jelenino naizgled naivno, skoro detinjasto pitanje: „To može da se uradi, zar ne?“ kojim nas je sve pokre- tala da ostvarimo naizgled nemoguće ideje.
Pamtim trenutak kada je usred bombardovanja došla u našu kuću, naizgled ljuta a zapravo dirljivo zabrinuta: „Da li ste vi normalni!?! Još uvek ste ovde, sa decom! Ovi mogu sutra da dodju i oboje da vas pokupe! Treba posle ja da brinem o deci?“ Sećam se da sam u tom trenutku pomislio: „Pre nego što pokupe nas, sigurno će pokupiti tebe!“ Te noći smo dogovorili i organizovali Dubravkin odlazak sa decom iz Srbije.
Posle bombardovanja, svima nam je bilo jasno da je blizu kraj režimu protiv koga smo se godinama borili. Jelena nije doživela taj trenutak. Stalno se pitam da li je to ogromna neprav- da ili je zapravo njena sreća što je otišla kada je talas optimizma bio u punoj snazi?
Tekst Ispit prijateljstva je preuzet iz knjige Jeleni, prijatelji