Autorica: Katarina Jeremić

Grad koji ne govori – i kako ga naučiti da progovori

Bila sam u Ravensbrücku zavezanih očiju. Nije to bila kazna – bila je to vežba. Tokom posete Ravensbrücku, nacističkom koncentracionom logoru otvorenom 1939. godine u Nemačkoj, nekadašnjem najvećem ženskom logoru u kome je ubijeno između 30 i 50 hiljada žena, učestvovala sam u radionici sa producenticom zvuka koja je potpuno promenila način na koji doživljavam prostor. Umesto da gledam, osluškivala sam. Moj par me je vodio kroz lokaciju dok sam ja beležila zvukove i impresije – bez vizuelnog oslonca, samo sa onim što je prostor sam od sebe odavao. Stvorila se drugačija povezanost, teža, intimnija, istinitija. Shvatila sam tada nešto što kao arhitektkinja nisam dovoljno uzimala u obzir: mesta koja nose teške priče zahtevaju i drugačija čula od onih na koja smo navikli.

To iskustvo nosim sa sobom. I ono je, između ostalog, pokrenulo pitanje koje me od tada ne napušta: Šta se dešava sa mestima koja više ne govore? Ne zato što su fizički uništena, već zato što ih više niko ne sluša.

Grad nije neutralna kulisa. On je složen sistem u kojem se prepliću različiti vremenski slojevi, političke odluke i društveni odnosi. Kolektivno sećanje nije stabilna kategorija; ono se neprestano menja, redefiniše i potiskuje, i to često nije rezultat svesne odluke da se nešto zaboravi, već posledica izostanka kontinuiteta u načinu na koji se određeni događaji interpretiraju i prenose. Kada taj kontinuitet izostane, prostor gubi svoju narativnu funkciju. Prestaje da „govori“ i postaje samo mesto prolaska.

Nevidljiva mesta sećanja

Tako nastaju nevidljiva mesta sećanja. To su lokacije koje su nekada imale jasno, i često traumatično, značenje, ali su vremenom izgubile svoju prepoznatljivost. Nisu nužno fizički uništene; naprotiv, često su potpuno integrisane u svakodnevni život grada. Topovske šupe, u blizini Autokomande, danas deluju kao zapušten niz objekata bez jasne namene. Ipak, 1941. godine ovde je uspostavljen jedan od prvih logora za Jevreje i Rome na teritoriji okupiranog Beograda – prostor kroz koji je prošla gotovo celokupna muška jevrejska populacija grada. Staro Sajmište, nekadašnji simbol modernizacije i napretka Kraljevine Jugoslavije, pretvoren u logor tokom okupacije, danas istovremeno funkcioniše kao mesto stanovanja, rada i prolaza, dok njegovo istorijsko značenje ostaje fragmentisano i nedovoljno artikulisano. U oba slučaja prisutan je isti obrazac: istorija nije negirana, ali nije ni prostorno i društveno integrisana na način koji bi omogućio njeno razumevanje. Ona postoji u raskoraku između znanja i iskustva – poznata u opštim crtama, nevidljiva u svakodnevnom kontaktu sa prostorom.

Taj raskorak nije apstraktan problem – on ima i sasvim konkretan politički i ekonomski okvir. U poslednjim godinama svedočimo situacijama u kojima prostori sa snažnim istorijskim i simboličkim značenjem postaju predmet investicionih i političkih pritisaka koji retko uzimaju u obzir njihovu memorijalnu vrednost.

Generalštab kao primer sukoba memorije i interesa

Jedan od najupečatljivijih primera je kompleks Generalštaba u Beogradu, prostor koji nosi vidljive tragove ratnih razaranja iz devedesetih i koji je godinama bio predmet javnih rasprava o tome šta sa njim učiniti. U tim raspravama često se sukobljavaju sasvim različite logike: ona koja prostor vidi kao svedočanstvo kolektivne traume koje treba očuvati, i ona koja ga vidi pre svega kao neiskorišćenu lokaciju. Kultura sećanja nije statična kategorija. Ona je prostor stalnog pregovaranja, i u tom pregovaranju postoji realna opasnost da ekonomska i politička logika odnese prevagu. Kada se to dogodi, gube se ne samo fizički tragovi, već i mogućnost da se kroz prostor razume šta se desilo i zašto je to važno.

Upravo zato nije dovoljno samo obeležiti mesta ili ih zaštititi zakonom. Potrebno je stvarati uslove u kojima ljudi, a posebno mladi, mogu da razviju živ, lični odnos prema tim prostorima. Ne odnos koji dolazi iz udžbenika ili table sa natpisom, već onaj koji nastaje kroz neposredan susret, kroz iskustvo, kroz doživljaj. Jer samo onaj ko je jednom zaista osetio težinu nekog mesta, ko je zastao, osluhnuo, pokušao da razume, ima razlog da ga brani kada dođe pod pritisak. Moje iskustvo u Ravensbrücku pokazalo mi je da doživljaj prostora može biti mnogo snažniji od informacije o njemu. I upravo to sam htela da prenesem kroz ideju programa za mlade.

Škola „Linkuj promenu“ i razvoj pristupa

Upravo taj raskorak, između onoga što grad jeste i onoga što nosi u sebi, bio je polazna tačka mog rada tokom Škole digitalnog i kreativnog aktivizma „Linkuj promenu“. Kao arhitektkinja, navikla sam da prostor čitam kroz forme, materijale i slojeve koji svedoče o različitim vremenima. Ali ova tema otvorila mi je drugačije pitanje: šta se dešava sa slojevima koje ne možemo videti? I kako ih učiniti dostupnim – ne samo kao informaciju, već kao iskustvo?

Odgovor koji sam pokušala da osmislim je edukativni i participativni program namenjen pre svega studentima različitih disciplina: arhitekture, urbanizma, umetnosti, istorije, društvenih nauka, dok bi sama digitalna kampanja približila i informisala širu zainteresovanu javnost koja prati teme grada i društvenih procesa. Program polazi od pretpostavke da mladi nisu samo budući korisnici prostora, već potencijalni tumači i pripovedači mesta, i da je upravo njima, koji grad najčešće doživljavaju kroz svakodnevne navike i digitalne medije, ovakav strukturiran susret sa istorijskim slojevima prostora najpotrebniji. U aktuelnom društvenom kontekstu u Srbiji, studenti su već pokazali visok stepen svesti i angažovanosti u zaštiti kulturnog nasleđa. Najvidljivije upravo u slučaju Generalštaba. Taj potencijal postoji. Pitanje je kako ga podržati i usmeriti, i kako stvoriti strukturiran okvir u kojem može da se razvija.

Digitalna kampanja i participativno mapiranje

Digitalna kampanja bila bi zamišljena kao poziv kroz kratki reel koji uvodi temu i otvara prostor za prijavu.

Ono što bi sledilo bila bi terenska radionica na odabranim lokacijama, vođena kroz iskustveni i interdisciplinarni pristup. Učesnici ne bi samo posmatrali i beležili vizuelno stanje lokacije, već bi obraćali pažnju i na ono što čuju, osećaju, doživljavaju kroz sva čula. Upravo iz iskustva u Ravensbrücku naučila sam koliko fokus na zvuk, na ono što nije vidljivo, može da produbi konekciju sa prostorom koji nosi tešku priču. Htela sam da taj doživljaj prenesem i ovde. Učesnici bi zatim birali kreativni jezik kojim bi izraziti svoje iskustvo: vizuelni, audio, prostorni, interdisciplinarni. Bez nametnutih formi.

Rezultat bi bila digitalna izložba koja radove čini dostupnim široj javnosti i otvara dijalog koji ne ostaje zatvoren unutar radionice.

Prostor, odgovornost i tranziciona pravda

Ova tema mi je, kao arhitektkinji, otvorila pitanja o kojima ranije nisam dovoljno razmišljala. Arhitektura se uobičajeno posmatra kroz prizmu budućnosti – projektovanja, razvoja, novih prostora. Međutim, rad na ovakvim lokacijama zahteva drugačiji pristup. On podrazumeva rad sa već postojećim slojevima, uključujući i one koji nisu vidljivi, ali su duboko upisani u društveni i istorijski kontekst. To otvara pitanje odgovornosti: na koji način intervenišemo u prostorima koji nose traumatična iskustva i kako balansiramo između očuvanja, interpretacije i savremene upotrebe.

Škola „Linkuj promenu“ mi je dala nešto što nisam očekivala – ne samo znanje o tranzicionoj pravdi kao konceptu, već i konkretne alate za razmišljanje o tome kako digitalni aktivizam i kreativni pristupi mogu da doprinesu procesima koji su inače rezervisani za institucije i stručnjake. Shvatila sam da mapiranje nije samo tehničko beleženje lokacija. Ono je čin ponovnog uspostavljanja veze između prostora i sećanja, a ta veza nije samo pitanje prošlosti, već i pitanje odgovornosti prema sadašnjosti.

Kada prostor ponovo postane nosilac značenja, on prestaje da bude neutralna kulisa i postaje aktivni učesnik u oblikovanju kolektivnog odnosa prema prošlosti. A to, na kraju, nije samo posao arhitekata, istoričara ili aktivista. To je posao svih koji svakodnevno žive u gradu i prolaze pored mesta koja ćute i čekaju da ih neko ponovo nauči da govore.

 

O autorici

 

Katarina Jeremić je arhitektkinja i osnivačica sopstvenog biroa. Pored profesionalnog rada, aktivno se bavi društvenim angažovanjem na preseku arhitekture i urbanizma te ekološkim problemima, kao članica organizovane grupe SviĆe i kroz Instagram platformu @arh.politicne, koju vodi zajedno sa saborkinjom i poslovnom partnerkom. Veruje da arhitektura nije samo struka, već i politički čin, i da je osvešćivanje uticaja koji prostor ima na ljudske živote jedan od najvažnijih zadataka savremene prakse.