Književni festival „Na pola puta“

Festival „Na pola puta“ nastao je iz potrebe da se učenicima Užičke gimnazije, ali i svim građanima Užica, omogući uvid u kvalitetnu savremenu književnu produkciju na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Organizacija prvog susreta 2006. godine oslanjala se na ogroman entuzijazam učenika Užičke gimnazije, profesorki književnosti, pisaca-gostiju i velikog broja sugrađana koji su rado pomogli našu pionirsku akciju. Tada nismo imali ideju da ćemo se okupljati svakog aprila, a radost susreta, zainteresovanost učenika, odlična reakcija okruženja i odjeci sa kojima smo se susretali narednih meseci spontano su nas doveli do organizacije još jednog. Tek od 2008. „Na pola puta“ je prerastao u književni festival, pa smo 2020. u nezgodnim pandemijskim uslovima proslavili 15 godina postojanja, zbg kovida prvi put u oktobru, a ne u aprilu. Prilika da učenici u školi susretnu savremene autore čije je delo zanimljivo, umetnički kvalitetno i bavi se temama za koje u školi nema mesta, prvenstveni je cilj festivala. Program nije namenjen samo učenicima koji vole književnost, već je ideja da se sa novim autorima upoznaju i oni kojima književnost nije prvi izbor i da se tako možda zainteresuju za čitanje. Stvaranje čitalačkih navika i razvijanje vrednosnih kriterijuma su naši primarni ciljevi, ali nam je jednako važno i što srednjoškloci stiču razne organizacione veštine, samopouzdanje i interesovanje za aktivno učešće u životu lokalne zajednice.

Užice je jednako udaljeno od Beograda i od Sarajeva. Zapravo, Sarajevo je desetak kilometara bliže, ali je 2006. izgledalo beskrajno daleko. Danas Užičani idu često u Sarajevo na dnevne izlete, ponekad i u kupovinu. Volimo da mislimo da smo malo doprineli rušenju barijera. Smišljajući ime književnog susreta imali smo u vidu i značenje fraze naći se na pola puta, a takav odnos udajenih ljudi i zajednica zaista je neophodan. Nismo tada razmišljali da je to prvi festival tzv. regionalnog karaktera. Godinu dana kasnije nastali su još neki zanimljivi festivali koji okupljaju pisce bivše Jugoslavije, ali niko nije uspeo da održi jaču vezu sa školama. Nama to nije problem, jer je sve krenulo iz škole i oko nje se vrti. Šesnaest godina kasnije želimo isto što i na početku, da mladim ljudima predočimo svet izvan uskog okvira njihove škole, grada ili bilo koje male zajednice. Verujemo da je to put ka stvaranju samostalnog, mislećeg građanina i građanke.

Aprila 2006. bilo je dogovoreno da jedan od gostiju bude Predrag Lucić i da naši đaci saznaju šta je „Feral tribjun“ i zašto je važan. Sticajem okolnosti Predrag nije došao, ali nam je poslao tridesetak odštampanih naslovnica „Ferala“ i mi smo napravili malu gerilsku izložbu. Tada se sve još dešavalo u holu gradskog pozorišta i produkcijski je bilo prilično naivno, ali atmosfera je bila neponovljiva. Sledeće godine Predrag je došao i od tada postao jedan od stubova i, uz Nenada Velićkovića, najbolja podrška festivalu. Peđina predavanja su bila toliko popularna da su sva mesta, i na podu najveće učionice, uvek bila popunjena. Te godine došao je i Boro Dežulović, pa smo bili privilegovani da pratimo jedan od prvih njihovih kabaretskih nastupa. Takvim nastupima, zajedničkim ili samo Predragovim, završavalo se poslednje festivalsko veče skoro deset narednih godina. Dejan Ilić nam se pridružio tokom četvrtog festivala i ovaj trojac je ostao nezamenljiv, prijatelji i saradnici kakve samo možete da sanjate. 

Od 2007. godine uspevali smo da organizujemo dolazak srednjoškolaca iz Bosne i Hercegovine, pre svega iz Sarajeva, ali i iz Stoca i Tuzle. Dolazili su i sarajevski studenti književnosti. Pridružili bi nam se svake godine i đaci iz različitih škola u Srbiji sa kojima smo prethodno imali neku saradnju. Ugostili smo đake iz Vranja, Zrenjanina, Beograda, Vrnjačke Banje, Požege. Pre nekoliko godina dolazili su i studenti iz Prištine, ali dugo smo želeli da naši đaci ostvare dobre kontakte sa vršnjacima iz Hrvatske. Predrag Lucić je smatrao da su ti susreti možda i važniji od onih sa piscima. Dobru knjigu i autora će u nekom trenutku naći, ako to žele, ali činjenica da su se u periodu sazrevanja družili sa vršnjacima postavlja temelje u koje će mediji i duštvo kasnije teško posejati seme neprijateljstva i mržnje. Pre pet godina počeli smo divnu saradnju sa učenicima i profesorkama iz gimnazija u Rijeci i Zagrebu. Poebno nas veseli činjenica da ti mladi ljudi nastavljaju da se viđaju i druže u Rijeci, Beogradu, Sarajevu ili Zagrebu i onda kada više nisu đaci. Možemo da pratimo divnu mrežu koja nastaje zato što kao srednjoškolci vole da čitaju i što imaju mogućnost da se upoznaju. 

Danas je teško reći koliko je učenika učestvovalo u organizaciji dosadašnjih festivala. Neki su se priključivali odmah, kao prvaci, neki su čekali, posmatrali i javili se tek u trećem ili četvrtom razredu. Ponosni smo na činjenicu da mnogi od njih i sada dolaze na festival, kao studenti podešavaju fakultetske obaveze i zajedno sa gimnazijalcima rade različite organizacione poslove. Svi ti mladi ljudi nastavljaju da čitaju kvalitetnu književnost i prate šta se novo i dobro pojavljuje u tzv. regionu – reč region postala je popularna samo da ne bismo pominjali Jugoslaviju. Naši učenici koji su stasavali uz festival danas imaju prijatelje i profesionalne saradnike na prostoru skoro cele te nesrećno ubijene zemlje. Neki od njih profesionalno su posvećeni književnosti, odlični su dramaturzi, urednici, mlade i uspešne književne kritičarke, ponekog inženjera prebacili smo u zonu humanistike. Ipak, čini se da je možda važnije što će naši bivši đaci koji je ne bave kniževnošću sačuvati naviku čitanja i uspevati da prepoznaju kvalitetnu literaturu, a odbace paraknjiževni šund. 

Desetine mladih danas prepoznatljivih intelektualaca imalo je u srednjoj školi privilegiju da čita knjige i razgovara sa Viktorom Ivančićem, Predragom Lucićem, Antom Tomićem, Dubravkom Ugrešić, Davidom Albaharijem, Sašom Stanišićem, Borom Dežulovićem, Bekimom Sejranovićem, Basarom… U našoj školi je predavanje iz teorije književnosti u vreme festivala držao Zdenko Lešić. Ne bez ponosa kažemo da je Saša Stanišić jedino književno gostovanje u Srbiji imao kod nas. O nekim časovima na kojima su raspravljali sa Nenadom Veličkovićem ili Dejanom Ilićem đaci su pričali godinama. Svi smo bili svesni da je čas koji je Predrag Lucić održao o Antigoni bio antologijski, a on je držao izvanredna, neponovljiva predavanja. Pouzdano znamo da je predavanje Viktora Ivančića o Hani Arent nekoliko maturanata usmerilo ka humanistici, umesto ka tehnici i prirodnim naukama. Ponekad razmišljamo da li je to dobro i koliko smo odgovorni pred sopstvenim đacima. Stvaramo li mi tokom tih nekoliko festivalskih dana mladim ljudima iluziju o svetu u kome su obrazovanje, etičnost i kvalitet važni? 

Za ovo vreme u Užičkoj gimnaziji je časove književnosti održalo 118 autora, organizovano je nekoliko izložbi (Zograf, Bob Živković, Alem Ćurin, naslovnice Feral Tribjuna, fotografije Mateja Peljhana), gostovalo je nekoliko pozorišnih predstava od Beton mahale, čije je jedno od prvih izvođenja bilo u Užicu, pozorišta Juventa iz Sarajeva koje je igralo predstavu „Seks za početnike“, po tekstu Jasminke Petrović, učeničke predstave Treće beogradske gimnazije „Nevidljivi spomenici“, do aktuelne predstave Reflektor teatra „Smrt fašizmu: O Ribarima i Slobodi“. Gostovali su nam muzičari iz Sarajeva, Kralj Čačka je otvorio festival…

Specifičnost našeg festivala je što ukršta javni književni program (književne večeri) i intenzivne aktivnosti u školi (petnaestak predavanja koja u školi, u okviru redovne nastave drže pisci, gosti festivala). Kako najveći deo organizacije nose učenici, od saradnje sa medijima do razgovora sa piscima tokom večernjih čitanja, uključujući svu tehničku realizaciju i aktivnosti sa gostima iz drugih škola, pripreme za festival traju mesecima. Ponekad se pridruže i oni kojima čitanje nije prioritet („Ja ne volim baš da čitam, ali mogu da pomognem oko tehnike ili stolica.“). Mi verujemo u kumulativno dejstvo književnosti. I ti „nečitači“ čuju, zapamte, pa će nekada kasnije prepoznati koliko je sve ovo vredno. Uostaom, često u biblioteci srećem mladića koji je svojevremeno kao učenik prvog razreda oduševljeno rekao jednom dragom gostujućem pesniku da je oduvek mislio da je poezija za devojčice, a tek sada je video da nije.

Ponosni smo na festivalske plakate koje smo svih prethodnih godina pažljivo pripremali. Nekada su ih pravili naši prijatelji i gosti – ilustrator Bob Živković, umetnička grupa Škart, a jedna od prvih uradila je Irena Jukić Pranić, danas profesorka stripa na Akademiji likovnih umetnosti u Zagrebu. Pri tom, bar pola dosdašnjih plakata napravili su naši đaci, igrajući se fotografijom, temom čitanja i neverovanom energijom koju imaju, koja i nama odraslima daje snagu radimo ono što volimo i u čemu uživamo.

A kako je sve počelo? Nenad Veličković i ja smo se upoznali kao pisac i čitateljka. Prvi put sam autoru kog ne poznajem napisala mejl objašnjavajući mu svoje i čitalačko uzbuđenje našeg malog „čitalačkog kružoka“  Radila sam u školi već osam godina i bila deo grupe koleginica koje su delile čitalačka iskustva, imale zajednička poetička načela i želju da dobre knjige savremenih pisaca stignu do naših đaka. Tako smo zajedno i otkrile tri knjige Nenada Veličkovića, koje su izdali Stubovi kulture. U pismu sam pitala Nenada da li bi došao u Užice da napravimo bilo šta samo ne dosadno književno veče. Nenad je odgovorio odmah, vrlo duhovito i mi smo se intenzivno dopisivali naredne skoro dve godine dok nije prvi put došao u Užice. Potom sam ja otišla u Sarajevo, prvi put posle rata. U bašti jednog kafića objašnjavala sam kako sam sa đacima gledala film o Aleksi Šantiću, poslednju jugoslovensku filmsku produkciju „Moj brat Aleksa“. Film se zavšava rečenicom koju izgovara Aleksandar Berček dok prelazi preko kasnije srušenog mosta: „Ne zna se da li će moj Aleksa u raj ili u dženet“. Niko od devedeset đaka nije znao šta znači dženet. Kad je rahmetli babo preselio, otišao je u dženet. Đaci su pitali kojim to jezikom govorim. Bila je 2003. ili 2004. i bolno jasno da manje od petnaest godina razdvojenosti stvara generaciju koja ne poznaje jezik sredine udaljene manje od sto kilometara. Ne poznaje ni kulturu, ni ljude… Onda je Nenad predložio da dođe u Užice sa grupom mladih sarajevskih pisaca, pa da organizujemo nešto što nije dosadno književno veče. Naš mali čitalački krug je oduševljeno prihvatio predlog, te smo koleginica i ja otišle kod tadašnjeg gradonačelnika Užica Miroslava Martića da pitamo za podršku. Sačekala nas je zanimljiva reakcija – raznežen osmeh i: „Sarajevo? Može, nisam tamo bio od studija“. I tako je 2006. organizovan prvi književni susret „Na pola puta“. Sledeće godine će nas Vida Ognjenović nazvati festivalom, a Saša Ilić će o nama pisati kao o užičkoj književnoj republici. Nama se sve to dopalo, pa danas imamo i udruženje građana koje se zove Užička književna republika.