Nekada su kultura i kulturno nasleđe, u današnjem poimanju tih termina, bili rezervisani isključivo za najviše društvene slojeve. Razvoj demokratije i građanskog društva doveo je do toga da kultura i kulturno nasleđe pripada svima nama. Od pre nekoliko decenija razvija se jak pokret i nastojanje da se kultura i kulturna baština približi najširoj javnosti. Teži se da kulturno nasleđe ne bude više hram u kome se divimo vrednostima i poštujemo ih, već mesto okupljanja na kom zajednice uživa u kulturnim vrednostima tako da ih čuva za sledeće generacije ali i da zadovoljava svoje današnje potrebe i razvija stvaralački potencijal koji će iznjedriti neke nove vrednosti. Danas je već anahrono i gotovo nemoguće sagledavati kulturno nasleđe bez lokalne zajednice kojoj pripada i prirodnog okruženja na kom je nastalo. 

Kulturno nasleđe, samo po sebi, može da ima različite vrednosti kao što su: starost, jedinstvenost, autentičnost, arhitektonski značaj, umetnički značaj, ambijentalni značaj i slično. U poslednje vreme kao jedan od najznačajnih vrednosti kulturnog nasleđa prepoznaje se značaj koji ono ima za lokalnu zajednicu. To je na prvom mestu identitetski značaj. Simobol nekog mesta, pa vrlo često i identitet pripadnosti lokalnoh zajednici najčešće predstavljaju kulturno nasleđe materijalno, a često i nematerijalo. Neko od tog nasleđa možemo prepoznati odmah, a za neko nam je potrebno vremena da ga otkrijemo. Identitetski značaj svakako ima dve forme, jedna ono kako lokalna zajednica sebe vidi i druga kako nju vide drugi. Da bi uopštena priča bila jasnija uzećemo primer Kikinde, grada na severu Banata. Glavni indikatori idetiteta su: ludaja (bundeva) koja se obeležava manifestacijom Dani ludaje; Kikindski mamut Kika (replika mamutice se nalazi u dvorištu muzeja a originalni nalazi u samom muzeju; suove ušare – Kikinda je najveće gradsko zimovalište sova ušara u Evropi i suvača – mlin na konjski pogon jedinstven po svom izgledu i tehnologiji na prostoru Srbije i jedan od tri u celoj Panonskoj niziji. Svo ovo nasleđe postojalo je u Kikindi dugi niz godina i vekova. Ono je postalo identitet Kikinde onog trenutka kada ga je lokalna zajednica prepoznala kao vrednost. Mamut je bio zatrpan debelim slojevima gline, sove ušare tu bezbrižno provode zimu decenijama, suvača stoji na raskrsnici dve ulice više od sto godina. Svo oni su dobili novi život i novo značenje onog trenutka kada ga je lokalna zajednica prepoznala njihove vrednosti. 

Jedan od dobrih primera kako kulturno nasleđe postaje razvojni potencijal lokalne zajednice je proces kroz koji je prošla suvača u Kikindi. Suvača je mlin na konjski pogon, kojih su nekada, pre više od sto godina, bili uobičajni tehnički objekti za proctor Panonske nizije. Do danas su očuvane samo tri suvače, a ova kikindska je jedina na prostoru Srbije. Sredinom 19. veka u Kikindi je oko 70 suvača vredno mlelo žito i pretvaralo ga u brašno. Sredinu 20. veka u Kikindi je dočekala samo jedna suvača čije su kulturne vrednosti stručnjaci prepoznali već 1951. godine, kada je i utvrđena za spomenik kulture. U naučnim krugovima o njoj je pisano i ona je izučavana i 1990. godine kategorisana za kulturno dobro od izuzetnog značaja (najviša vrednosna kategorija). Uprkos vrednostima koje su joj priznate ona je tavorila i starila sve do trenutka kada je u njenu obnovu i zaštitu uključena lokalna zajednica. Suvača sama po sebi nije mogla da predstavlja dovoljan turistički potencijal koji bi Kikindu učinio posebno značajnom turističkom destinacijom. To je bio razlog zašto je njen razvojni potencijal potražen u dobrobiti koju od nje može da ima lokalna zajednica. Prvi korak bio je otkriti vrednosti koje suvača ima za stanovništvo Kikinde. Kroz razgovore, ankete i radionice pokazalo se da suvača predstavlja značajan identitetski simbol za stanovništvo Kikinde. U istim razgovorima došlo se i do definisanja potreba i želja lokalne zajednice kako suvača može da bude deo njihovih života i podsticaj za razvoj. Tako je suvača za par godina od spomenika kulture u koji je bio zabranjen ulaz, jer je bila nebezbedna za posetioce, postala mesto okupljanja lokalne zajednice i gostiju Kikinde. Za sanaciju suvače i prostora oko nje bila su potrebna sredstva koja su obezbeđena iz različitih izvora, opštinskih, pokrajinskih i republičkih budžeta i različitih EU grantova. U suvači i oko suvače stvoren je različiti sadržaj: edukativne radionice za decu, organizovane posete i okupljanja u okviru nekoliko manifestacija koje čuvaju sećanje na bogatu i berićetnu ravnicu koja i dalje izaziva osećaj ponosa kod starijeg ali i onog najmlađeg stanovništva. Suvača je postala i mesto očuvanja i drugih oblika nematerijalne baštine, mesto oko koga se čuvaju stari recepti i veštine naših baka da od brašna naprave najukusinje proizvode. Živeći iz dana u dan zajedno sa svojom zajednicom kojoj pripada proizvešće ona i druge razvojne potencijale koje naslućujemo ali i one koji se ne mogu ni naslutiti. 

Estela Radonjić Živkov