Autorica: Jana Krstić

 

Kako se dolazi do pravde? Na sudu, u presudi, u zatvorskoj kazni ili tek onda kada žrtve dobiju priznanje, podršku i mogućnost da nastave život bez tereta ćutanja? Pitanje granica pravde posebno je važno kada govorimo o seksualnom nasilju počinjenom tokom ratova devedesetih. Iako su međunarodni tribunali uspostavili važne pravne standarde i doprineli tome da seksualno nasilje bude prepoznato kao jedan od najtežih međunarodnih zločina, iskustva postjugoslovenskih društava pokazuju da proces suočavanja sa ovim nasleđem nije završen donošenjem presuda.

Istraživanja pokazuju da svaka treća žena tokom života doživi fizičko ili seksualno nasilje, dok u humanitarnim krizama taj procenat može dostići i do 70%, što ukazuje na na posebno izraženu ranjivost žena i devojčica u kontekstima rata i prisilnog raseljavanja. Pored neposredne fizičke i psihološke traume, preživele se često suočavaju sa društvenom stigmatizacijom, ćutanjem zajednice i ograničenim pristupom pravdi. U tom kontekstu, postavlja se pitanje kako se društva suočavaju sa seksualnim nasiljem u ratu i da li je u takvim okolnostima pravda za preživele uopšte dostižna.

 

Ratno seksualno nasilje nije samo ratni zločin, niti samo seksualno nasilje

 

Ratno seksualno nasilje nije sporedni proizvod rata, niti privatna tragedija koja se dešava negde sa strane dok se „pravi“ rat vodi na frontu, već je instrument moći nad telom, nad zajednicom, nad sećanjem, i nad time ko sme da govori, a ko treba da ćuti. Upravo u toj borbi za govor prepoznajem i ključni problem u načinu na koji pravo često pristupa seksualnom nasilju u ratu – kao jednom od mnogih krivičnih dela nad civilima, formalno uporedivom sa drugim oblicima zlostavljanja, a u praksi često potisnutom ili svedenom na dokazni rizik.

 

Posle ratova devedesetih, obračun sa ovim zločinima u regionu ostao je spor i selektivan. Konkretno, primer iz Srbije koji dokumentuje Fond za humanitarno pravo pokazuje kako su kazne za silovanje tri Romkinje iz Skočića dodatno ublažene u trećem stepenu, ocenjujući da takva odluka odudara od kaznene politike u drugim predmetima ratnog seksualnog nasilja i ukazuje na nejednak tretman romskih žrtava. U delu koji se tiče reparacija, određeni pomaci postoje u Bosni i Hercegovini, gde su sudovi uz zatvorske kazne dosuđivali i naknadu žrtvama. Ipak, način naplate i dalje često proizvodi ponovnu viktimizaciju: žrtve godinama čekaju, često bez realne šanse da dobiju dosuđeni iznos.

 

Ako bismo ostali samo u okviru pravnih kategorija, ratno seksualno nasilje staje u okvir ratnih zločina i teških povreda međunarodnog humanitarnog prava, kao i zločina protiv čovečnosti. Međutim, u praksi, naročito u domaćim postupcima, ono se često pojavljuje pod kišobranom dela „ratni zločin protiv civilnog stanovništva“, zajedno sa drugim radnjama progona, zatočeništva i povređivanja. Upravo tu vidim ograničenje pravnog pristupa: seksualno nasilje se tretira kao jedna stavka u nizu, kao još jedna radnja koja se dokazuje i ugrađuje u presudu, čime se gubi njegova specifična društvena težina i posledice koje ne prestaju donošenjem presude.

 

Formalna jednakost na kojoj pravo insistira dodatno zamagljuje ovu specifičnost. Iako je „zločin zločin“, seksualno nasilje u ratu retko se doživljava kao nasilje nad jednom osobom; ono funkcioniše i kao poruka zajednici, porodici, etničkoj grupi. Upravo zato je u nekim izveštajima o ratovima u bivšoj Jugoslaviji prepoznato kao metoda etničkog čišćenja. Iz te perspektive, jasno je da pravni okvir, iako nužan, nije dovoljan da obuhvati punu težinu ovog fenomena.

 

Posleratna pravda nakon devedesetih

 

Prema procenama međunarodnih organizacija, rat na prostoru bivše Jugoslavije ostavio je iza sebe oko 30.000 žena i oko 3.000 muškaraca žrtava seksualnog nasilja. Kada posmatramo posleratni institucionalni odgovor, čini se da se on u velikoj meri lomio na tri pitanja: da li će slučajevi uopšte biti procesuirani, koliko će dugo trajati i koga će pravo prepoznati kao „dovoljno vidljivu“ žrtvu.

 

Domaće pravosuđe u Srbiji jeste razvilo infrastrukturu za suđenja za ratne zločine, ali seksualno nasilje je ostalo nedovoljno procesuirano, često kasno uključivano u optužnice i opterećeno dugotrajnim postupcima. Izveštaji Fonda za humanitarno pravo pokazuju da pojedini predmeti traju više od decenije, uz naknadno uključivanje optužbi za seksualno nasilje, dok postupci i dalje traju uz velike zastoje. Istovremeno, žrtve se suočavaju sa ograničenim pristupom reparacijama i restriktivnim uslovima za priznavanje statusa civilne žrtve rata, što dodatno potvrđuje jaz između formalnog priznanja i stvarne podrške.

Šta mi možemo?

 

Jedan od ključnih problema u suočavanju sa ratnim seksualnim nasiljem nije samo činjenica da je ono korišćeno kao oružje, već i to što je posleratno društvo često prihvatalo njegov efekat: da se ćuti, da se ne talasa, da se ne dira u „naše“, da se žrtvi objasni da je „prošlo“, a da se počiniocu ostavi prostor da živi normalno – ponekad i ugledno. Upravo iz tog uvida proistekla je ideja kampanje koju sam razvijala tokom škole „Linkuj promenu“, koja je bila usmerena na osmišljavanje konkretnih društvenih intervencija u oblasti suočavanja sa tranzicionom pravdom.

 

Polazeći od problema identifikovanih u ovom radu, kampanja bi bila usmerena pre svega na mlade ljude kao primarnu ciljnu grupu. Razlog za to je dvostruk: sa jedne strane, mladi su često otvoreniji za razumevanje pitanja seksualnog nasilja i njegovih posledica, dok sa druge strane predstavljaju generaciju koja tek formira svoje političke i društvene stavove te kao takva ima potencijal da vrši pritisak na institucije i menja dominantne narative.

 

Kampanja bi obuhvatala nekoliko ključnih elemenata. Prvi je insistiranje na promeni javnog diskursa – da se ratno seksualno nasilje ne tretira kao pitanje srama, već kao pitanje pravde. Drugi element odnosi se na borbu protiv selektivnog sećanja. Kampanja bi uključivala svedočenja i narative koji podsećaju da ratno seksualno nasilje nije deo „daleke prošlosti“, već iskustvo žena koje su i danas među nama, često bez priznanja i podrške. Time bi se nastojao pomeriti fokus sa apstraktnih „žrtava rata“ na konkretne živote i posledice koje traju.

 

Treći element jeste pritisak na institucije. Kroz javne akcije, online kampanje i saradnju sa organizacijama civilnog društva, kampanja bi ukazivala na sporost postupaka, mali broj donetih presuda i nedostatak reparativnih mehanizama. Na taj način nastojala bi da pokaže da ovi problemi nisu samo posledica administrativne neefikasnosti, već i nedostatka političke volje da se procesuiranje zločina i podrška žrtvama postave kao prioritet.

 

Poseban fokus kampanje bio bi i na pitanju nejednakosti žrtava. Ukazivanjem na primere blažeg kažnjavanja kada su žrtve Romkinje ili na šire obrasce nevidljivosti određenih grupa, kampanja bi problematizovala društvene hijerarhije koje se reprodukuju kroz pravni sistem.

 

Na kraju, jedan od važnih segmenata kampanje jeste i postavljanje granice normalizaciji prisustva nasilnika u javnom prostoru. Ukazivanjem na slučajeve u kojima osobe sa ratnim dosijeima ostaju društveno i politički prisutne, kampanja bi jasno artikulisala poruku da bezbednost i pravda ne mogu biti predmet pregovora.

 

Za mene lično, rad na ovoj kampanji tokom škole „Linkuj promenu“ bio je važan ne samo zbog znanja i veština koje sam stekla, već i zbog prostora podrške koji su mentorke otvorile za rad na ovako teškim temama. Upravo ta kombinacija analize i brige omogućila je da se ovaj problem ne zadrži samo na nivou dijagnoze, već da se prevede u konkretne predloge za delovanje. U tom smislu, pitanje „šta mi možemo“ ne ostaje retoričko, već postaje pitanje strategije: kako da govorimo, kome da se obraćamo i na koji način da pritisak na institucije postane održiv i vidljiv.

 

O autorici

Jana Krstić je doktorantkinja filozofije na Sveučilištu u Zagrebu. Živi i radi u Nišu, gde je angažovana u Centru za kritičko obrazovanje u okviru kog se bavi obrazovnim teorijama i njihovom primenom u praksi, sa ciljem izgradnje pravednijeg društva. Njeno akademsko interesovanje obuhvata filozofiju obrazovanja, rodne studije, pitanja identiteta i kulturnu teoriju, sa posebnim fokusom na kontekst Zapadnog Balkana. Kao posvećena aktivistkinja, zalaže se za rodnu ravnopravnost, pomirenje i tranzicionu pravdu širom regiona. Takođe, radi kao saradnica Centralnoevropskog Univerziteta u Budimpešti i gimnazijska profesorka filozofije i osnova geopolitike u Nišu.